Blog o vaspitanju dece zasnovan na ličnom iskustvu

“Vrtić je posao za decu”, adaptacija na vrtić

“Vrtić je posao za decu”, adaptacija na vrtić

Polazak u vrtić doživljavamo veoma lično. Doduše i kako bi drugačije jer ipak je to naše dete.
Jedni kažu lakše je dati mlađe dete u jasle a drugi da je lakše dati starije u vrtić jer njemu može da se objasni gde ide i šta će raditi.


Aha, sigurno. Zavisi od deteta ali adaptacija je “teška” kako mami tako i detetu. Nije lako ni jednom uzrastu. Kažu da dete mora plakati. Ne mora ali je vrlo verovatno da će tako biti. Bolje na početku da iskaže svoje emocije nego da se suzdržava i ispolji ih kasnije.

Postoje deca, retko ali postoje, koja se adaptiraju za dan. Uglavnom period adaptacije traje nedelju, dve, tri, mesec dana. Ukoliko potraje duže to već spada u težu adaptaciju.

Dete se razdvaja od roditelja, ostaje kod, do tada nepoznate osobe. Uskraćujemo mu ono nerazdvojno vreme između nas i govorimo “nemoj plakati”. Neka plače! Kada dođete po njega i kaže “plakao sam”, recite “u redu je plakati”. Pogledaće vas začuđeno ali će mu biti lakše.
Ostavljajte dete postepeno u vrtiću. Deca su različita, nekome je dovoljno pola sata prvi put, nekome sat pa se to produžava u zavisnosti od spremnosti deteta.

Veliku ulogu igra roditelj koji detetu predstavlja vrtić i vaspitača kao bezbedno i sigurno mesto. Mesto gde će uvek imati podršku i zaštitu od strane vaspitača koji je tu za sve što mu treba dok mama i tata ne dođu. Kada se stekne to međusobno poverenje roditelji i deca će biti bezbrižniji.

Zato drage mame i tate ne podcenjujte vaspitače i njihovu struku jer oni čuvaju vaše “najvrednije”  na svetu.


Naša situacija: dete je plakalo pri rastanku, dogovorili smo se da dolazim za jedan sat ali je plakao. Brzo se umirio. Zatekao se i tata kući pa smo odlučili da odemo zajedno. Kada smo stigli tužno je rekao: “mama, došla si”, zagrlio me i počeo da plače. Srce  mi se slomilo u trenutku. Pri izlasku nije se odvajao iz tatinog zagrljaja.

Sve je to normalno, znam ali protiv emocija se ne može.
U redu je da se tako osećamo kao roditelji. Nije u redu praviti dramu oko toga jer je vrtić divno mesto na kome su deca po meni najsrećnija jer uče, igraju se, druže, spavaju, jedu, uživaju.

Vrtić je posao za decu, kako kaže moj muž detetu. Dopala mi se ova definicija.


Nakon što mi se dete požalilo da je plakalo u vrtiću rekla sam mu da je to u redu jer je bio tužan.
Kada smo stigli kući svi su ga propitivali o vrtiću, želeli su da čuju utiske. Svima je rekao da je plakao i dobio je odmah pitanja i kritike pa zašto, dečaci ne plaču, lepo je u vrtiću, veliki si… Uglavnom je slušao ali je na kraju rekao:”U redu je da plačem”.


Jedan savet:

Kada govorite detetu da ćete brzo doći pomozite mu tako što ćete ga vezati za neku konkretnu situaciju: “Dolazim nakon užine ili nakon igre, nakon spavanja”. Deca ne znaju koliko je to sat vremena, tri ili pet.

Ostavite na trenutak svoje probleme sa strane i spustite se na nivo deteta. Pomozite mu jer polazak u vrtić je novi korak i stepenik u životu za njega.



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *