Blog o vaspitanju dece zasnovan na ličnom iskustvu

Tetka po drugi put!

Tetka po drugi put!

Nisam neki pisac, pisanje mi i ne ide baš od ruke ali ovde nisam zbog književnosti već zato što želim da podelim neka svoja iskustva sa vama a za koja ujedno mislim da mogu još nekome da koriste ili bar daju ideju da pokuša da ih sprovede u delo kroz vaspitanje.

‌I ja sam tetka ponovo. Ima li šta lepše u životu posle majčinstva. U stvari, ta dva pojma ne mogu ni da poredim. To je isto kao kada bi roditelja pitali koje dete više voli. Majčinstvo je prelep osećaj blaženstva, mira, spokoja. Gde vas ništa više ne dotiče i ne pogađa kao pre jer ste naučili da je vaše dete ono što bi trebalo na prvo mesto da stavite. Ne, ne preuveličavam. Nisam neko ko voli da priča bajke, prilično sam realna. Kod mene je stvarno takav osećaj.

A biti tetka i to po drugi put je osećaj koji želim svakoj osobi koja ima brata ili sestru da oseti. A ko je zaslužan što se tako osećam?

Oni koji su nas odgajili, koji su učinili svojim nenametljivim vaspitanjem da se mi kao sestre slažemo, volimo, poštujemo, u početku dosta svađamo ali to tako valjda ide kod svih. Prvo smo se najviše svađale a zatim smo postale nerazdvojne. Ova ljubav i uzajamno poštovanje je preneta na sve moje sestre i brata. Ali trenutno govorim o jednoj, onoj prvoj koja nam je podarila drugog po redu anđela.

Kakav je osećaj biti tetka?

Neverovatan, kao da se rodilo moje dete. Uzbuđenje je prisutno, usplahirenost, sreća, ljubav. Nestrpljenje kada ću ugledati malog anđela. Osećaj je potpuno isti kao i kada smo čekali prvo tetkino čedo. Zvučim kao da imam 60 godina ali tako je. Čim smo čuli radosnu vest suze radosnice su same krenule da teku, to je nešto što se ne može zaustaviti. To je talas sreće, radosti, olakšanja jer se sve završilo kako treba. Nismo ni primetili koliko smo u poslednje vreme svi bili u grču i napeti, čekajući taj dan da doktor kaže: “Porađajte je ne mora više da leži ovde, vreme je da ide kući.”

Volim je zato što je moja, zato što uvek mogu da računam na nju. Zato što nikad ništa ne traži za uzvrat a uvek je spremna nesebično da da. Naš uspeh je i to što smo učinile da se naši muževi vole, poštuju i žele da se druže, letuju, provode vreme, praznike zajedno.

Rađajte deci braću i sestre. Nije bitna toliko razlika već odnos kakav uspostavite među decom. Bitno je kako vas nauče da se jedni prema drugima ponašate i mnogo znači. Održavajte kontakte međusobno.

Roditelji učite decu da se vole. Ravnopravno ih gledajte i tako delite među njima koru hleba, kolač, nasledstvo, ne stvarajte zavist među decom.

Moja deca će na braću od tetke gledati kao na najrođenije. To je zato što tako želim i osećam.

Naše dvoje dece se tako trenutno i slaže. Znate li koliko imaju? 19 meseci i 22 meseca. Da li se tuku, svađaju? Pokušavali su jer nisu znali kako da komuniciraju. Nisu znali šta da rade kada su zajedno ali tu smo mi koji smo im pokazali.

Često se viđamo, decu ne ostavljamo samu jer su još uvek mala, lako ruka može da odluta da udari brata jer još uče. Naša deca pominju jedan drugog svakodnevno, pominju i druge tetke, babe, dede, ujaka (o najrođenijim govorim). Sa oduševljenjem ih sve redom posećujemo. Nama je praznik, doživljaj, avantura kada idemo jedni kod drugih. I tako treba da bude.

A ko je zaslužan za to?

Majka priroda? Je l to sve normalna stvar? Jeste ali se gaji i neguje. Neko se morao potruditi da tako nešto ostvari. Ali to nije trud, posao, misija nakon koje se umoriš posle nekog vremena. To je ljubav koju daješ, pružaš, ništa ne očekuješ za uzvrat a ona ti se petostruko u našem slučaju vraća i širi na dalje porodice.

Naši roditelji su mogu da kažem uspeli da postave dve porodice na noge i da ih drže povezanim sa ostalim članovima. Hvala im na tome i želja mi je da nastavim istim putem. Za sada nam odlično ide.

Ima li nešto lepše od toga kada se u krugu najbližih rađaju novi životi, nevini, iskreni puni topline i spremni da preuzmu ljubav koja im se nudi i da daju ono najbolje od sebe.

Deca su neiskvarena bića, učimo ih da takva i ostanu ali da ne daju na sebe. Pustimo ih da uživaju u životu i njegovim čarima i sitnicama. Ostavimo materijalne stvari po strani jer one najbrže prođu. Ljubav unutar porodice traje zauvek, naučimo decu da je samo nadograđuju i šire. Naučimo ih da vole i poštuju svoje najbliže.



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *