Blog o vaspitanju dece zasnovan na ličnom iskustvu

“Najviše što mrzim jeste da vidim decu koja se u javnosti bacaju, viču, otimaju”

“Najviše što mrzim jeste da vidim decu koja se u javnosti bacaju, viču, otimaju”

 

Nemoj da kažeš dva puta, možda se baš tebi to dogodi. Deca su nepredvidiva i normalno je da se tako nešto desi. Bitan je način na koji će se odreagovati. Znam šta kažu  knjige i ostaviću psiholozima da se bave time, pisaću o praksi i realnim primerima koji nama pomažu. 

Način “kupiću ti sve što hoćeš samo ne viči, ne bacaj se” nije preporučljiv jer time se detetu stavlja do znanja da će i sledeći put nešto dobiti samo ako se malo duže baca i viče.  

Razgovor sa detetom ili batine? 

Mnogi će reći: “Šta da pričam sa njim kada  me ne sluša, ne razume?”  

Varate se, razgovarajte, obrazložite zašto nešto ne može (ne držite konferenciju već u kratkim crtama na što jednostavniji način recite šta želite). Deca znaju mnogo više nego što mi mislimo. Pa probajte sa detetom od godinu dana recimo, tačno zna da pokaže kuda želi da ide i šta želi da uzme iako ne govori.

Batine?  

Iskreno, ne rešavaju problem, nadograđuju ga. Ukoliko istučete dete ono će prvo  plakati, vikati zatim će se smiriti i porazgovaraćete. Vama će biti žao, delovaće u trenutku da vam je lakše a u stvari je još teže. Udarili ste slabijeg i nemoćnijeg od vas, povredili ste ono što najviše volite. 

Razgovor?  

Probajte. Pitajte u čemu je problem, da li ga nešto boli, da li je žedno ili gladno, šta ste se dogovorili, hajde da se dogovorimo, ti slušaš mene ja slušam tebe. Možda je detetu potrebno  malo vremena da se isplače pa mu recite da ćete sačekati da završi kako bi popričali. Ovaj način nama pomaže svakodnevno. Kada razgovor ne pomaže, ne insistiram previše samo kažem: “Kada završiš sa plakanjem dođi da te zagrlim”. U početku me je čudno gledao a onda bi došao, zagrlio bi me i popričali bi. Deca su to, ne terajte inat sa njima. Ne ljutite se već tražite zajedničko rešenje.

Dakle, možemo zaključiti da će se dete smiriti u obe situacije. Koliko je dugo trajalo smirivanje? Isto.

Ukoliko batinama rešavate problem pravite temelj i stvarate od deteta “malog nasilnika” dok u drugoj situaciji učite dete da problem rešava verbalnim putem. Ovde se zapitajte šta mislite ko su nasilna deca u školi?

Konkretni primeri su najbolji pokazatelji koji način komunikacije je najdelotvorniji. 

Podeliću sa vama jednu situaciju u kojoj mi je prvi put bilo teško da odreagujem smireno tj. da se ne nerviram: U gostima smo, polazimo kući a moje dete ne želi. Inače, vreme je za spavanje i u ovoj situaciji pospanost je glavni krivac za celokupni događaj. Razgovarali smo zašto idemo kući, koliko je sati, šta će raditi drugari kod kojih smo bili. Ali ne, on ne želi, počinje plakanje, otimanje. U redu, čekamo da se smiri, pokušavamo da ga ubacimo u razgovor ali postaje sve gore. Ne vredi mnogoni čekati, nismo kući. Oblačimo ga uz plakanje, nosimo do auta, i dalje plače. Stižemo kući muž ostaje u kolima i pokušava da uspostavi kontakt. Uspeva da ga uključi u razgovor tako što ne pridaje značaj trenutnoj situaciji (koje je doba dana, šta ljudi rade, gde smo bili…vidiš li da je mrak, nema nikoga na ulici, upalio sam svetla…započinju razgovor). Ulaze u kuću, spremaju se za krevet. 

 Plakanje? Ko je plakao? 

U krevetu smo obavili razgovor o proteklom ponašanju. Ispričali priču o jednom dečaku koji se tako ponašao. Ovde je imao 2.godine. Kratko vraćanje na ono što se dogodilo je sasvim dovoljno.

Dva puta nam se desila ista situacija. Oba puta je bilo vreme za spavanje. Moram reći da smo prvi put bili nervozniji i muž i ja. Čak je muž rekao videćeš kada dođemo kući, pljesnuću te. Međutim do kuće je popustila nervoza, videli smo da bilo kakav vid kažnjavanja ne bi urodio plodom. Ali nam je drugi put bilo lakše. Nervoze nije bilo, strpljenje je ključno. Vikanje kod nas pogoršava situaciju. 

 Što se tiče kažnjavanja imamo dogovore kojih se pridržavamo. Recimo ukoliko se igračke bacaju, lome sklanjamo ih jer to znači da nam ne trebaju. Vraćamo igračke na mesto, trudimo se. Ne završi svaka uvek na mestu ali bar deo dovedemo u red. Ukoliko ne vrati one sa kojima se stalno igra uzimamo ih, sklanjamo uz predhodno upozorenje. Ima efekta, prva tri puta je sam rekao hajde skloni džipa (autić sa kojim se vozi svakodnevno) a kada je video da se dogovor poštuje parkirao ga je na mesto.

I ništa na silu ne ide , potrebno je na što zanimljiviji način stvarati kod deteta određene navike: “hajde da ubacujemo loptice u korpu kao u koš? Možeš li ti odatle? Vidi ja mogu… Hajde da parkiramo automobile, kiša je, sakrijmo ih u garažu…”. 

U poslednje vreme vozi bicikl bez pedala i točkića. Često je dosta brži i imamo dogovor da se zaustavi kada kažem stop. U početku nije poštovao dogovor, zatim smo se dogovorili da ako nema dogovora ne može ni ići biciklom. Vežbali smo (zaustavi se kod znaka, auta, kontejnera…zamisli da je semafor).

Ovakav vid dogovora mora da postoji pre izlaska napolje bilo da deca voze nešto ili samo šetaju.  U sekundi mogu da izlete na ulicu i o tome se stalno mora pričati i pokazivati im gde su automobili, kako i kuda voze, kuda se mi krećemo. Dosadila sam sama sebi pričom “gledamo levo i desno kada prelazimo ulicu, da li ima nekoga” ali znači.  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *