Blog o vaspitanju dece zasnovan na ličnom iskustvu

Kako izgleda odgajati dvoje, troje, četvoro dece?

Kako izgleda odgajati dvoje, troje, četvoro dece?

Ovaj post sam odlučila da napišem baš zato što čitam različita iskustva o roditeljstvu. Da li se svi sa pravom žale i kome je stvarno najteže?

Ovim tekstom hoću da pokažem kako ljudi još žive i opstaju a pritom ih nema na internet stranicama. Bez namere da nekoga hvalim i uzdižem, čisto da skrenem pažnju da nije sve sjajno i bajno a ni tako teško i mučno.
Kako izgleda odgajati dvoje dece, troje, četvoro…?

Ne znam, trenutno znam za jedno. Mada sam odrasla sa osobom koja je podigla nas petoro i posmatrajući njen život i naša odrastanja nije mi delovalo teško. Što naravno nije tačno a to zna svaka majka. Dovoljno je da imate samo decu, ručak i kućne obaveze pa da ne znate gde vam je glava.
Kada uporedim nju, njeno iskustvo i iskustvo današnjih mama u neke stvari jednostavno ne mogu da poverujem. Ovu osobu nikada nisam čula da se žali. Kad god je teško uvek kaže ima i teže i gore ništa nam ne fali. Kao tinejdžeri smo se žalili često, ona kaže zdravi ste, pravi ste ne kukajte. Kada smo nailazili na prepreke u životu uvek je bila onaj vetar u leđima koji nas je gurao i motivisao da idemo dalje. Novi posao, poteškoće, brak uvek je govorila da imamo strpljenja, da se trudimo, dogovaramo pa i po potrebi prećutimo i moraće na kraju da se isplati jer svako čudo tri dana traje.

Tako je i bilo. Dok nisam u velikom gradu počela da radim nisam obraćala pažnju na obaveze i posao jedne mame. Pri zaposlenju, glava je počela da me boli od kukanja koleginica koliko posla imaju oko dece, spremanja ručka, punjenih paprika i usisavanja kuće: “Joj tri  mašine za veš sam uključila”. Smatrala sam da su to stvari o kojima nema potrebe da se priča jer se podrazumevaju, spadaju u svakodnevnicu. Moramo i da jedemo, i da se oblačimo, peremo, peglamo, sve to vuče jedno drugo. Ali nama je lakše da kukamo i izigravamo žrtve i da se hranimo tuđom saosećajnošću.

A zašto? Recite vi meni. Jesmo li stvarno toliko razmaženi? Dok ne odemo u bilo koju bolnicu, dečije su najbolnije, ne vidimo prave probleme i koliko smo srećni što smo živi i zdravi, deca nasmejana, nahranjena. A mi i dalje žalimo se i ogovaramo tuđe živote. Tek kad posetimo takve ustanove otvore nam se oči ali tada ponekad zna da bude kasno.

Žena zmaj. Kad malo bolje pogledamo pa to svaka žena može za sebe da kaže. Svako ima svoje brige koje su njemu najveće i najteže.

Ukratko ću opisati jednu mamu, ženu koja na život gleda sa zahvalnošću jer i nakon 30 godina uspeva bar jednom mesečno da okupi svoju porodicu sa svom svojom decom, unucima, zetovima na porodičnom ručku. To je uspeh, održati jedanaestoro već odraslih najbližih ljudi u stalnom kontaktu. I ma koliko joj nekad bilo teško to nećete čuti od nje a to najbolje znaju oni koji je poznaju.

Majka petoro dece, u stalnom radnom odnosu, poljoprivredom se u isto vreme bavi, stoku redovno namiruje i u svim kućnim poslovima učestvuje. Ovo su poslovi koje ona obavi u jednom danu, naročito kada dođu sunčani prolećni dani. Zimi može malo da odahne samo od poljoprivrede. Na poslu je njeno radno vreme dvanaestočasovno, radi po smenama rizičan i ozbiljan posao, u pitanju su i noćne smene. Njoj bi dan od proleća trebalo da traje 48 sati i to bi joj malo bilo. Ukoliko radi ustaje u 4h, namiruje stoku, leti zaliva poljoprivrednu baštu, odlazi na posao, 12h na nogama, ponovo stoka, bašta, kasni odlazak u krevet. Sutra dan obično noć radi, rano ustajanje, stoka, bašta, poljoprivreda (seno, kukuruz, bacanje djubre, zavisno od vremena kad se šta radi), uveče ponovo stoka, odlazak na posao 12h. Naredni dan ponovo isto i u sve ovo spada i spremanje hrane, čisšćenje kuće, odgajanje dece. Verujem da ste se pogubili već kod prve rečenice. Radi i muž poljoprivredu, njegov posao je više u traktoru, pomažu jedno drugom. Odrasla sam uz ovu ženu. Njen život mi je delovao normalno dok nisam otišla da studiram i upoznala druge ljude i njihove navike.

Kada sam počela da radim slušala sam tuđe probleme i obaveze kako sve postići: posao, kuća i deca. Delovalo mi je smešno kada to uporedim sa načinom života ove žene. Onda sam i sama postala deo te sredine i drugačijeg načina življenja. Posao, kuća, ručak sada i dete. Već me brine kako ću uskladiti i dete i posao pa bih se malo i jadala, pa počnem da se žalim a onda se zapitam da li mi je stvarno teško?

Šta bi trebalo da kažu žene poput moje majke koje ćute i raduju se svakom novom danu ako su im deca na broju, složna, srećna i zdrava? One koje kažu da uvek postoje oni kojima je teže i da treba biti zadovoljan onim što imaš jer sreća je u malim stvarima.

Da li nam je stvarno teško ili smo postali malo više mi odrasli razmaženi? Da li je potrebno hvaliti sebe, uzdizati do nebesa kako smo heroji što smo uskladili i posao i decu? Ili sve to treba da bude naša svakodnevnica i normalna stvar… Slažem se da svako bira svoj život ali ako smo ga već izabrali, uživajmo u njemu i trudimo se da nam bude što lakše i opuštenije bilo da imamo dece ili ne. Uživajmo u sitnicama, osvežavajmo ljubav svakodnevnim zagrljajima i lepim rečima. Čini se da je život sve teži a izgleda da ni mi nismo baš nešto laki. Lepo je kad imate kraj sebe nekoga ko će vas realnom slikom i pričom spustiti na zemlju ukoliko ste možda počeli da letite u visine.



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *