Blog o vaspitanju dece zasnovan na ličnom iskustvu

Iz ugla jednog tate

Iz ugla jednog tate

Očevi retko žele da otvoreno govore o sebi, svom iskustvu i nedaćama sa kojima se susreću kroz odrastanje i odgoj svoje dece. Dule je bio raspoložen da podeli sa mnom svoje iskustvo a ja sa vama. 

Kako izgleda život sa bebom iz ugla jednog ćalca (ne)profesionalca pročitajte u narednom tekstu. 

“Ćalac (ne)profesionalac 

Šestomesečno čudo u pelenama i pamučnoj „zeki“ u mom naručju dralo se i plakalo iz sveg glasa. Nosao sam ga po sobi već više od pola sata, blago ljuškao, ljutito ga opominjao i preklinjao, tiho zviždukao ili nežno tepao. Ništa nije vredelo. Bila je ovo samo još jedna noć u nizu, kada je naše prvenče, naš dika i ponos, naše „pile, duša, med, šećer“  plakalo besomučno iz ko zna kog razloga. Potpuno zamenilo dan za noć. Dok ja danju naporno radim, on spava snom anđela i pravednika, a kad na mene dođe red za to kreće noćni „provod“. Da ne grešim dušu, bude pauze, zadrema u naručju, ali čim bude spušten u krevetac, alarm kreće ponovo. Da ne grešim dušu, žena mog života ga prihvata češće nego ja, da ne grešim dušu uskaču i tašta i tast, ali da ne grešim dušu „noćni teror“ traje od prvog dana dolaska iz porodilišta.  

Kada mi je žena mog života onomad rekla da je trudna i da ćemo imati bebu, srce mi je poskočilo od radosti! A kome i ne bi? Volimo se i želimo decu. Osećao sam veliko uzbuđenje što će se roditi mali ja ili mala ona. Zamišljao kako će izgledati. Nismo želeli da znamo pol deteta, neka bude šta bude – biće naše i biće voljeno. 

Pratio sam promene „drugog stanja“ i trudio se da budem dobar muž, da joj olakašavam i da joj budem podrška. Nije to neka VELIKA  mudrost. Žene imaju taj „kod“ materinstva u sebi, imaju i majke da ih posavetuju, ginekologe koji sve to znaju. Na nama muškima je samo da STVARNO razumemo to „drugo stanje“, jer definitivno ono to i jeste!  

I sve je prošlo dobro. I porođaj i produženi boravak u bolnici zbog pojačane žutice, krupna beba bila…BAŠ! I ja ponosni i radosni otac, sa mnogo iscepanih košulja i prilično mamuran sutradan.  Ničim se ne razlikujem od milion drugih svežih očeva, koji USTVARI nemaju pojma šta ih čeka! 

I dalje sam bio srećan i dalje mi je srce igralo od radosti. Ali to je srce i to sam ja i moje srce. Ono je znalo i osećalo. Problem je bila glava. Glava još uvek nije razumela šta se TO stvarno desilo. Nešto živo je spavalo (ili plakalo) u krevecu u sobi, nešto živo je trebalo hraniti, presvlačiti, kupati. Nisam od muškaraca koji „ne zna po kući“, kome je stran usisvač, krpa, sudovi…učestvovao sam u svim poslovima bez probema…ali OVO?! Ovo je bilo nešto drugo. Plašio sam se da presvlačim bebu, da pokušam da je okupam ni govora, bojao sam se da je podižem iz kreveca pravilno da vodim računa o položaju glave… Kao da nisam bio spreman za to da budem otac, roditelj, da imam dete…a opet voleo sam ga punim srcem. I trajala je ta zbunjenost, nesnalaženje i strah. Čak sam ponekad i mrzeo sebe. Kako tamo u filmovima oni očevi budu k’o neki Supermeni, kao da su celog života bili spremni da budu otac?! 

A onda sam, baš ove noći dok je šestomesečno čudo u pelenama i pamučnoj „zeki“, besomučno plakalo, shvatio. Lakše je mamama…lakše je ženi mog života. One imaju 9 meseci prednosti u odnosu na nas očeve. Tačno onoliko vremena koliko beba provede kao deo njihovog bića i tela. Ne pravdam nas. Samo tražim razumevanje za nas ćalce neprofesionalce. Jer šta smo drugo nego amateri, kada odjednom pravo „niotkuda“ u naše živote upadnu mali, smežurani drekavci, koji postaju sve što nam u životu treba i sve što ćemo jednog dana biti. Jer ta mala čudovišta su uvek i zauvek ono po čemu će nas pamtiti. Mi ćemo biti ono što su ona.  

Šestomesečno čudo u pelenama utihnu za momenat, pogleda me u oči, duboko uzdahnu i pokloni mi najčarobniji smešak na svetu. Pomislih…ma može ćalac ovako još pet noći! A onda smešak nestade i krete nova tura plakanja…Drž se ćale!”

Imala sam tu čast da ugostim na svom sajtu divnog profesora razredne nastave učitelja i pisca Dušana Pejčića.  On je primer osobe koja uživa u svom poslu, svakodnevno se usavršava i osluškuje decu oko sebe. Deca ga baš zato i obožavaju jer prati njihova interesovanja, ume da ih sasluša, posavetuje a pritom ih uči, neguje pozitivnu atmosferu kao i disciplinu. 

Dušan Pejčić je učitelj iz Beograda sa 30 godina iskustva rada sa decom. U slobodno vreme se bavi pisanjem za decu. Do sada ima objavljeno 5 knjiga (izdavač „Dereta“) https://dereta.rs/ 

1. „Pesak i zvezde-priče za oštrenje uma“ (2013.) Zbirka priča o zanimljivim pojavama u prirodi koja nas okružuje.  

2. „Muški dnevnik“ (2014.) Dnevnik 12-ogodišnjeg dečaka o dilemama odrastanja, prvih simpatija, odnosa sa nastavnicima, roditeljima, drugovima… 

3. „Muški dnevnik 2 – Dosanjan san“ (2015.) Nastavak avantura i „ljubavnih problema“ glavnog junaka koji je godinu dana stariji. 

4. „Pesak i zvezde 2-zrnca srpske istorije“ (2016.) 

5. „Muški dnevnik 3 – Tajna najtajnija“ (2017.) 

Tinejdžerski roman „Muški dnevnik“ nagradjen je „Dositejevim perom“- nagradom koju dodeljuju deca, za najbolji roman za stariji dečiji uzrast u 2014. godini.  

Na XXV Festivalu dečije monodrame, pod pokroviteljstvom “Zmajevih dečijih igara”, 2016. dobitnik je prve nagrade “Sigridrug” za najbolji originalni tekst “Glista za Jelenu”. 

Otac je dva velika dečaka. Živi i radi u Beogradu.  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *